Pitanja o smislu

Oduvek su u meni postojala pitanja života i smrti.

Uvek sam tragala za nekom višom istinom.

Nikad nisam smatrala ovaj svet jednostavnim.

Niti sam mogla da se uklopim u društvo koje dokazuje suprotno.

Ono koje govori da smo došli da bi prošli i otišli.

Uvek sam verovala u dublji smisao života.

Nekada je smisao života dovoljan kada vidim da sam dotakla dušu čak i prolazniku na ulici time što sam poklonila malo "nepoznate" pažnje iz nekog razloga koji se stvorio u tom trenutku.

Nekada je smisao samo postojati i upijati mudrost koju svet nudi.

Ponekad su to reči koje prenosim i sa kojima usmerevam na određeno znanje.

Najveći smisao vidim u tome da osvetljavam drugima živote onda kada i sama postajem svetlo.

Svetost Duše koja je u nama, često je zaboravljena i potisnuta duboko u sećanje. Zato većina od nas traga za ljubavlju i sve što nam je potrebno je dobijemo malo više i još više ljubavi a onda kada je tu shvatimo da nam nije potrebno više ništa.

Ali dok tražimo, shvatimo da čak i ljubav dođe i prođe ali samo ona ljubav koja se traži, koja je uslovljena spoljnim svetom. Istinska sreća i bezuslovna ljubav postoji uvek i zauvek u nama.

Kako to razumeti ako nismo doživeli?

Ni sama nisam shvatila ni posle četvrtog čitanja Alhemičara, dok nisam osetila.

Potpuno svesni i fokusirani na osećaje u nama, na svoje telo, prostor, odnosno sadašnji trenutak polako oktirvamo slojeve ovih najviših i najuzvišenijih vibracija.

Kako?

Tako što smo od njih stvoreni. Ušli smo kao vibracija, svetost, neograničeni potencijal i ljubav. Ali onda je stvoreno telo i um. Fantastičan um koji teško zaključuje stvari koje nisu "racionalne" koje se ne mogu opipati i dokazati, pa zaboravlja ovu istinu.

Ali on je i stvoren da zaboravi, da bi mogao ponovo da se seti.

Bića kao što smo mi, kada se sa veličanstvenom strukturom tela i uma sete ove predivne istine, mogu napraviti bilo šta i imati sve. Stvoriti sopstveni Raj na zemlji. Transformisati bilo koji mrak, pa čak i onaj najdublji iz kojeg se ponekad čini da nema izlaza.

Iako možemo da spoznamo i osetimo ovu istinu, lako umemo da je pustimo niz reku i nastavimo živeti našu poznatu svakodnevnicu u kojoj se ništa posebno ne menja, u kojoj igramo igru straha i bola kroz kratkotrajno zadovoljstvo i tračak sreće.

Ali ne moramo.

Onda kada prvi put uspemo da tranformišemo mrak uma u svetlost duše, odnosno kada uspemo da u jednom momentu izađemo iz kontrasta u ekspanziju, tada će se sve zavese mnogih neistina srušiti i doćiće spoznaja naše moći.

Šta ako se baš sve dešava da bi se napokon setili toga?

Šta ako baš svaki izazov, kontrast, tuga i bol nas vode još u dublju spoznaju ovih istina?

I šta ako svaka naredna prepreka otvara sve više i više vibracije sreće i ljubavi?

Sve se dešava za nas.

I kad jednom u mraku, onom mraku koji se može desiti u tebi čak iako je napolju predivno sunce i svetlo, kažeš sebi - i ovo je za mene dobro, tada si na pravom putu.

Putu na kojem ćeš spoznati svoju moć.

Na putu u kojem ništa ne može da uzdrma veličanstvenu iskru tvoje duše stvorenu da plovi u večnosti.